Скобаљић град, фотографија: Владимир Антић, 2015.
Скобаљић град, фотограметрија: Александар Никшић, 2019.
Средњовековно утврђење Скобаљић град налази се на стрмој и неприступачној литици на врху стеновитог гребена планине Кукавица, југозападно и изнад Вучја, на левој обали кањона реке Вучјанке, око 20km јужно од Лесковца.
Комплекс се састоји из горњег и доњег града, и подграђа које се простире на источној страни. Захвата укупну површину од око 2 хектара. Опасан је бедемима, који су најмоћнији на западној страни, док се на северу налази и одбрамбени ров. Горњи и Доњи град налазе се на врху гребена, укупне површине око 1 хектар, а трећи део који се условно може назвати подграђем, лепезасто се спушта од источног краја Доњег града.
Студија заштите споменика културе Скобаљић град настала је за потребе дефинисања приоритета и одређивања смерница за израду планске и пројектно-техничке документације – Плана детаљне регулације споменика културе Скобаљић град, а на основу Уговора закљученог између ЈП “Урбанизам и изградња Лесковац” и Завода за заштиту споменика културе Ниш.
Средњовековно утврђење Скобаљић град и околина
Скобаљић град, фотографија: Владимир Антић, 2015.
Скобаљић град, фотографија: Владимир Антић, 2015.
Скобаљић град, фотографија: Владимир Антић, 2015.
Скобаљић град, фотографија: Владимир Антић, 2015.
Скобаљић град, фотографија: Владимир Антић, 2015.
Може се закључити да је утврђени град имао четири фазе градње, од којих је прва била рановизантијска. У другој фази град је бранио средишње области Самуилове државе, и био је међу 35 тврђава-градова који представљају утврђену линију. Током XI и XII века утврда је била је пуста, да би била обновљена вероватно средином XIII века. Из тог период би могла бити доминантна бранич кула. Убрзо након обнове, утврђење је напуштено, а вероватно је по други пут страдало пред крај XIV века. Изнова је утврђено после 1444. године и коначно освојено 1455. године од старне Турака.
Поглед на Горњи град и донжон кулу са улаза, фотографија ЗЗСК Ниш, 1984. године
Прве радове на Скобаљић граду спровео је Народни музеј у Лесковцу 1954. године, када је организовао чишћење града од растиња и наслага шута. Након ове акције, нису предузимане активности на утврђењу до 1984. године, када су, на иницијативу Народног музеја Лесковац, а у организацији Завода за заштиту споменика културе Ниш, на челу са археолозима Душаном Максимовићем и Миром Јоцић, започета археолошка истраживања.
Археолошка ископавања наставила су се 1985.године, и трајала су до 1990. године.
Пуних 18 година, све до 2008. године, није било активности, када је, опет на иницијативу Народног музеја Лесковац, реализован пројекат чишћење утврђења од растиња, чишћење и уређење стаза и постављање урбаног мобилијара, а у сарадњи са тадашњом Дирекцијом за урбанизам.
Горњи град, цртеж ЗЗСК Ниш, 1985.
Изглед кањона реке Вучјанке, цртеж Феликса Каница, 1864
Кањон реке Вучјанке, фотографија удружења “Наше Поречје”
Лепота и занимљивост кањона реке Вучјанке од увек је била предмет интересовања многобројних путника намерника. Феликс Каниц био је импресиониран призором који је угледао на јeдном од својих пропутовања, те је о томе записао следеће: “...без сумње, спада у најромантичније теснаце српског југа, богатог природним лепотама. Између стрмих, високих литица, дивних падина под шумом и свеже зелених пропланака пробија се Вучјанска река, покрећући 18 воденица и 2 ваљарице, и у безбројним каскадама сручује се ка дубоком Дев-казану (Ђавољем котлу), окруженом живописним стенама…"
Кањон реке Вучјанке на чијим се стенама налазе средњовековно утврђење Скобаљић град, поред своје изузетне природне лепоте представља и значајан културни предео. Кањон Вучјанке повезује средњовековно утврђење Скобаљић града и хидроцентралу “Вучје” са каналом који спроводи воду за рад хидроцентрале, а затим, нешто ниже лоцирану цркву Св. Јована (дело архитекте Григорија Самојлова, саграђена 1938. године), док се неколико километара низводно, у Вучју, налазе фабрика вунених штофова породице Теокаревић из 1934. године, радничко насеље, вила и друге грађевине.
Професор Ђорђе Станојевић уочио је потенцијал Вучјанске реке и 1901. године је своја научна сазнања изнео на Физичком институту Велике школе. На основу његових студија, 1901. основано је Лесковачко електрично друштво. Статут друштва урађен је септембра исте године и поднет на одобравање Министарству народне привреде у Београду, које га је и одобрило. Наредне године, Оснивачки одбор је, посредством локалног листа Дневник, позвао грађанство на упис акција Лесковачког електричног друштва. У доњем делу кањона Вучјанке је 1903. године подигнута хидроцентрала “Вучје”. Први киловати електричне енергије са хидроцентрале Вучје потекли су 24. децембра 1903. године. Електрана, у то време трећа у Србији, испоручивала је Лесковачкој индустрији електричну енергију и напајала је тада највећи далековод у Србији у дужини од 17 километара, од Вучја до Лесковца (Војиновић, 2016).
Хидроцентрала “Вучје”, фотографија Удружења “Наше Поречје”
Канал за довод воде до хидроцентрале, фотографија: И. Цветковић, 2019.
Никола Скобаљић, фотографија Удружења “Наше Поречје”
Легенде о Николи Скобаљићу - нематеријална баштина
У недостатку релевантних података, интересантна је легенда о Скобаљић граду, којом народ маштовито даје сам себи објашњења о догађајима у вези са оваквим монументалним остацима прошлости.
Народна традиција везала је ово место за Николу Скобаљића, властелина деспота Ђурђа Бранковића, који је средином XV века водио борбе са Турцима у Дубочици.
Никола Скобаљић (1430 -1454) је био српски војвода из Дубочице и последњи владар тог краја пред освајање од стране Турака. Овај велики јунак, о коме и данас постоји веома живо народно предање, много је ратовао са Турцима и никада није поражен. Легенда каже да није рођен као остали људи, већ га је родила девојка из села Вине, која га је зачела једући живу рибу, звану скобаљ. Зна се да су га Турци живог ухватили, да га је издала кума и да је уморен на најсвирепији начин. Народ се с тим никада није помирио. Према предању, када су га Турци опколили, његов коњ је узлетао према небу и однео народног јунака у легенду.
Никола Скобаљић забележен је као историјска личност из средине XV века. Везује се за историјске догађаје у вези са две битке Срба и Турака, које је водио у септембру и новембру 1454. године, у пределу Бање и крај планина Трепање, код места Кислине у области Дубочице, која је у време Стефана Немање улазила у састав српске државе (Михајловић, 1923).
Породица Теокаревић - осврт на лесковачку индустрију
Мита Теокаревић, рођен 1848. године био је један учесника у оснивању првог лесковачког предузећа за производњу гајтана, 1884. године, као и прве лесковачке фабрике вунених тканина, 1896. године. Иступио је из фабрике 1920. године, а на име свог дела добио је првобитну фабрику гајтана у Вучју. Индустрија вунених тканина Лазар М. Теокаревић у Вучју, почела је да ради 1936. године.
Сарадња архитекте Григорија Самојлова са породицом Теокаревић започета је 1934. године. У наредних пар година Самојлов је за породицу Теокаревић у Вучју подигао фабрику, куће за раднике, вилу и цркву Св. Јована Крститеља. Фабрика је грађена у духу модерне архитектуре, зидана по тадашњим европским стандардима. Вила је у духу романтичног историцизма са реминисценцијама на енглеску ренесансу. Радничи домови су рађени у маниру фолклорне архитектуре, а црква, као најрепрезентативнији објекат, у духу националног градитељства (Просен, 2005). Грађевине су варошици дале другачији изглед, архитекта и наручиоци су остварили репрезентативност којом ће се указати на богатство и моћ породице индустријалаца, а Вучје постало чувено по својој лепоти.
Црква Светог Јована Крститеља у Вучју, задужбина породице Теокаревић саграђена је 1935-1936. године, на месту некадашње средњовековне цркве за коју се претпоставља да је била задужбина Николе Скобаљића. Ово је био један од разлога породице Теокаревић да на истом месту подигне нову цркву. Средњовековне рушевине и сликовити пејзаж околних брда, определиле су смер инспирације Григорија Самојлова ка стварању исконски духовног нео-средњовековног храма. О значају цркве речито говори и прва оцена историографије коју је дао Зоран Маневић, одредивши је као можда најзначајнији пример међуратне црквене архитектуре код нас (Просен, 2005). Црква је у основи једнокуполни, сажети триконхос уписаног крста. Њена отворена припрата спојена је троделним аркадним тремом са звоником. Постављајући храм на узвишење, Самојлов је постигао просторну монументалност. Врхунац Самојловљеве „оданости’’ неовизантији представља обликовање ентеријера, под од разнобојног мермера, полијелеј у позлаћеној бронзи и иконостас у дуборезу, који је сам осликао. Зидно сликарство рад је руског сликара Петра Сухачева. У лунети улаза, на западном зиду наоса храма, насликани су ктитори овог светог места, Василија - Вана Теокаровић и њен покојни супруг Мита, како приносе светитељу и Богородици модел цркве, по узору на средњовековне задужбинаре (Просен, 2005).
