Панорама Књажевца, фотографија: Бобан Радивојевић, 2019
Стара чаршија у Књажевцу, фотографија: Б. Радивојевић, 2019.
Kњажевац, иако мали градић на истоку Србије, у смислу очуваног градитељског наслеђа и амбијенталних целина, представља прави бисер наше земље.
Књажевац (Гургусовац до 1859. године) чине бројне сачуване појединачне грађевине и амбијенталне целине изразитих вредности, које у најбољој мери сведоче о архитектонско - урбанистичкој структури градова XIX века, у времену када градитељи напуштају балканско-паланачку османску традицију и окрећу се западноевропским узорима.
Студија заштите споменика градитељског наслеђа Књажевца настала је након истраживачког рада спроведеног током 2019. године подржаног од стране Министарства културе и информисања Републике Србије, као и публикација “Мала Венација на истоку Србије, о градитељском наслеђу Књажевца” настала са жељом да се очувано градитељско наслеђе, на питак и пријемчив начин представи широј јавности.
ГРАДИТЕЉСКО НАСЛЕЂЕ
Гургусовачка кула саграђена је на месту турског шанца из XVIII века, некадашњег турског палисадног утврђења, подигнутог за потребе контроле и надгледања града. Након ослобођења од Турака 1833. године грађевина је реконструисана. У периоду између 1842-1844. године ј простор је преуређен за војне потребе, а радовима на уређењу руководио је инжењер Франц Јанке.
Макета Гургусовачке куле, рад Васила Тодоровафотограметрија: Завичајни музеј Књажевац
Порушена варош 1876. године,фотографија: Иван Громан
Након повратка на власт, на путу у Србију из Влашке, јануара 1859. године, кнез Милош је дао налог да се овај озлоглашени казамат сруши. Кула је порушена и спаљена до темеља 17. јануара исте године. У част кнезу Милошу, варош Гургусовац мења име у Књажевац.
Хатишерифом из 1833. године, свечаном повељом османског султана Махмуда II у Србији је званично укинут феудализам и потврђено присаједињење шест отргнутих нахија, односно Србији су припојене и нахије које су чиниле данашње подручје Тимочке крајине.
Након ослобођења, у јулу 1833. године, почела је изградња цркве Светог Ђорђа у Књажевцу. Црква је једнобродна грађевина са полукружном олтарском апсидом која се завршава испод источног калкана, са високим звоником који израста из крова цркве и завршава се барокним кубетом, подигнутим 1866. године. Иконостас цркве је насликао Георгије Бакаловић из Сремских Карловаца, ученик Стефана Гавриловића, једног од најзначајнијих сликара с почетка XIX века. За време српско–турског рата 1876. године, Књажевац је спаљен, тада је страдала и црква. Обновљена је 1878. године, а нови иконостас је израдио академски сликар Никола Марковић (Пожаревац 1843 - Београд 1889), син иконописца Милије Марковића из Пожаревца. Заштићена је као непокретно културно добро - споменик културе.
Реконструкцији тешко настрадале вароши претходила је израда регулационог плана у Министарству грађевина, који је 1889. године урадио зајечарски инжењер Миша Димић. Планом су просечене данашње трасе улица у центру, уобличен је трг, утврђене су грађевинске парцеле, одређен је однос улица и грађевина кроз вертикалну регулацију. Варошица се брзо обнавља и гради, подижу се куће од квалитетнијег материјала, и наставља се градња значајних јавних зграда.
У градском језгру уочавају се сачувани приватни стамбени или стамбено-пословни објекти романтичарске архитектуре, грађени у другој половини XIX века. Ове грађевине издвајају се употребом карактеристичних архитектонских елемената, стварајући јединствени градитељски израз Књажевца.
АМБИЈЕНТАЛНА ЦЕЛИНА СТАРА ЧАРШИЈА
ортофото: А. Никшић, фото: Б. Радивојевић, 2019, цртеж: ЗЗСК Ниш, 1972
Стара чаршија педставља препознатљиву знаменитост града и изванредну урбану целину, углавном ненарушену објектима савремене архитектуре. Изузетност старе чаршије огледа се и у њеној функционалној интеграцији са Његошевом улицом, горњом и доњом чаршијом и централним градским тргом са спомен парком. Састоји се из горњег и доњег низа, а налази непосредно у подножју брдовитог узвишења према истоку, на коме доминира зграда некадашњег окружног “зданија”, значајне у силуети града. Настајала је током XIX века са занатско-трговачким кућама у горњој зони чаршије, подигнутим до 1875. године, пре катастрофалног пожара за време српско-турских ратова и групацијом зграда у доњој зони, подигнутим до 1920. године.
У саставу горњег низа старе чаршије налазе се искључиво приземне куће намењене потребма трговине и знатства, са локалима који излазе директно на улицу и помоћним просторијама распоређеним по дубини парцеле.
Доњи низ старе чаршије састоји се, скоро у целини, од спратних кућа са локалима смештеним у приземљу и стамбеним просторијама на спрату. Комплекс је, нарочито у свом доњем подручју, визуелно истакнут позадином природног узвишења са веома стрмим нагибом. Доњи низ испресецан је продорима прилазних степеништа, којима се преко унутрашњих дворишта приступало стамбеним просторијама на спрату, што је условљено конфигурацијом терена. Део објеката у низу одликују се фасадном пластиком карактеристичном за период око 1920. године и касније.
ортофото: А. Никшић, фото: Б. Радивојевић, 2019, цртеж: ЗЗСК Ниш, 1972
АМБИЈЕНТАЛНА ЦЕЛИНА НЕКАДАШЊА ГОСПОДСКА УЛИЦА
фотограметрија: А. Никшић, фото: Б. Радивојевић, 2019.
Кућа Аце Станојевићафотографија: Б. Радивојевић, 2019.
У овој улици налази се кућа Аце Станојевића, једног од оснивача радикалне странке, заштићена као непокретно културно добро - споменик културе. Аца Станојевић био је штампар, рентијер и утицајна политичка личност, са важном улогом у друштвено-политичком животу Краљевине Србије и Краљевине СХС и Југославије. Његова кућа налази се на самом почетку улице, на броју 6, и у њој је смештена поставка Завичајног музеја Књажевца. Грађена је од 1903. до 1912. године, према плановима грађевинског инжењера Јована Фоглера из Беча.
На броју 16, у истој улици, налази се и приземна кућа Љубе Божиновића, чија је изградња завршена 1928. године. Љуба Божиновић, још једна значајна личност Књажевца, индустријлац, трговац и млинар, између дв рата биран је за народног посланика. Био је братанац Љубомира Љубе Божиновића, једног од организатора и непосредног учесника Тимочке буне, који је одлуком Преког суда од 14. новембра 1883. године осуђен је на смрт и стрељан на Краљевици у Зајечару.
Фасадна обрада куће је прочишћеног изгледа, са масивним кровним и мањим подеоним венцем и карактеристичним украсима изнад прозорских отвора у облику профилисаних архитравних греда, које придржавају мале конзоле изведене у малтеру, и орнаментом у облику стилизованих крила. Изградња куће завршена је 1928. године.
КУЋА ПОРОДИЦЕ СИБИНОВИЋ - ЗАВИЧАЈНИ МУЗЕЈ КЊАЖЕВАЦ
Кућа породице Сибиновић грађена је у дужем временском распону, леви део зграде градио је Стеван М. Сибиновић, власник рудника Добра срећа у селу Вина, у периоду од 1903. до 1906. године, док је десни део завршен тек 1931. године за Велимира Сибиновића. Након рата кућа је у општинском власништву и у њој ће најпре бити смештена ОЗНА, затим седиште КНОЈ-а и одељење болнице. Мењала је намену више пута, да би 1975. године је десно крило додељено Завичајном музеју Књажевац, 1980. године и лево крило. Завичајни музеј Књажевца се и данас налази у просторијама куће Сибиновића.
Породица Сибиновић важила је за једну од најутицајнијих и најбогатијих породица у Књажевцу. Стеван М. Сибиновић, ковач је сав свој иметак уложио у рудник каменог угља у селу Вина, што му се и исплатило. Отуд су се, на прочељу зграде, над централним улазом, налазиле фигуре ковача и рудара.
Кућа породице Сибиновић, фотографија: Б. Радивојевић, 2019.
Књажевац је све до 1941. године имао градског инжењера, који се старао о томе да се приликом изградње града поштују параметри постављени урбанистичким планом. У овом периоду уређена је обала Тимока, изграђена су шеталишта и паркови попут градског корзоа и Средорека, уређена је водоводна мрежа и постављене су јавне чесме. Књажевац је обиловао уређеним парковским површинама, местима за рекреацију и дружење, преко Тимока постојао је низ мостова, а реком су пловили чамци. Овакав изглед градића на истоку Србије навео је случајне пролазнике и путописце да Књажевац назову “Мала Венација” или “Мали Париз” . Оно што је Књажевац издвајало од других малих градова у Србији јесу управо бројни мостови, сачуване амбијенталне целине и бројна јавна здања попут Народног и Официрског дома, Виле Цветковић – тзв. Џервинове виле, бројни дућани и занатске радње које су се низале дуж Трга ослобођења и улицама књаза Милоша, Карађорђевом и Димитрија Туцовића. За средиште урбанистичке и просторне композиције вароши предвиђен је трг, троугласте форме која је доказ постепеног развоја вароши. На тргу је била смештена пијаца, што је и разумљиво, с обзиром на њен економски значај.
ЏЕРВИНОВА ВИЛА (ЂОРЂА ЦВЕТКОВИЋА)
На Џервиновом брду изнад града 1939. године изграђена је вила по угледу на виле у бањи Карлове Вари у Чешкој. Грађевину је саградио књажевачки и београдски кафеџија и хотелијер Ђорђе Цветковић, који је био је власник и чувене београдске кафане „Коларац”, и један од пионира српске кинематографије.
Раскошна грађевина, са приземљем, два спрата и видиковцем, била је изнутра опремљена најлуксузнијим намештајем, који је једним делом допремљен из Чешке.
